- Ma, kakav Mik Džeger, kakvi bakrači, imamo mi naš orkestar „Tri plus tri“. Oni traju već četrdeset godina, svirajući nam onu najlepšu muziku koja se nikada ne zaboravlja. To su pravi majstori, preko kojih smo upoznali džez, „Bitlse“ uživo, kroz njih nam je pevao Elvis Prisli, džezeri i ostali „preko bare“, o kojima smo šezdesetih samo putem muzičkih časopisa mogli nešto saznati. To su bili i ostali pravi muzičari, isključivi su mnogi Kraljevčani starije i srednje generacije.

Čim završi posao sa pravdama i krivdama ovog sveta, poređa predmete po datumima i važnosti na kancelarijskom stolu, viđeni kraljevački advokat Miloš Meke Antonović trči kući da slika. Ušeta lepo u svet kolorita, da nadoknadi onaj deo sebe koji je sticajem okolnosti preskočio.
- Ja sam slikar koji se bavi advokaturom, a ne obratno, predstavio nam se za svaki slučaj na početku razgovora Antonović, ističući da će jedino tako stvari biti postavljene po pravom redosledu i njegovim osećanjima.

Dve godine već, Marjan Kasabašić vlasnik firme „Medija komerc“, marljivo  traga za svakim slovom i rečju, objavljenim u štampanim medijima Kraljeva počev od 1933.godine, pa sve do danas. Rođeni Kraljevčanin i svedok mnogih zbivanja, poželeo je da na jednom mestu objedini sva događanja i teme iz javnog života svog grada, u elektronskoj formi. Idući od redakcije do redakcije, od čoveka do čoveka, zalazeći  u prašnjave podrume, uspeo je da prikupi sve novine, osim sedam brojeva „Ibarskih novosti“ s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina. Kaže, na tragu je i ovim izdanjima.

Kada je Vladimir Petrović, opštinski činovnik iz Kraljeva, u aprilu ove godine saopštio svojim kolegama da daje otkaz na, inače finom radnom mestu sa redovnom platom, radi putovanja na Floridu, gde ga je na jednom od pacifičkih trustičkih brodova čekao angažman brodskog fotografa, mnogi su zanemeli pomislivši „ samo ti putuj brate, siguran posao se ne ispušta“. Ne stigavši ni da „pokupi“ brojne komentare, Vlade se na peti okrenuo i otputovao u Ameriku. Ovih dana, posle osam meseci vratio se u Kraljevo prepun utisaka i bez imalo kajanja zbog one „ostavke“ u opštinskoj službi.

Mnogo lepih veza između nekadašnjih kraljevačkih momaka i devojaka izrodilo se iz onog trivijalnog pitanja „izvinite, koliko ima sati“, postavljanog nekada slučajnom prolazniku na ulici. Pojedine su se završavale i brakom. Imati sat na ruci u takvom momentu bilo je presudno. Pažljivo je čuvan i kada bi se pokvario, nošen je na popravku u jednu od brojnih časovničarskih radnji. Vremenom, zbog pojave jeftinih digitalnih satova i mobilnih telefona mnogi časovničari su pozatvarali svoje radionice.  Jedini koji nije ustuknuo pred modernom tehnologijom, uporno nastavljajući da popravlja mehaniče časovnike, jeste Radojica Pešić, poznatiji kao Cisko, vlasnik poslednje sajdžijske radnje Kraljevu.