Srpska pravoslavna crkva (SPC) sutra slavi Svetog Nikolu Čudotvorca, jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja koji važi za zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara. Kako Sveti Nikola pada u vreme (tačno na polovini) velikog božićnog posta, vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.
Sveti Nikola je najrasprostranjenija slava medju Srbima i slavi se na dan kada je ovaj svetac 343. Preminuo,  6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru. U znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari I Italiji.
 u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika, slao bogate priloge i celu crkvu ukrasio srebrom u znak zahvalnosti što mu je, kako je verovao, Sveti Nikola povratio vid. Nikola se slavi i 22. Maja.
U Bariju je u njegovu čast podignuta crkva koju je Sveti srpski kralj Stefan Dečanski bogato darivao verujući da mu je Sveti Nikola povratio vid.
Prema predanju, vodjen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrdje, i već je svojom pojavom  donosio utehu, mir i dobru volju medju ljude.
Sveti Nikola je duhovni život počeo je u manastiru Novi Sion, gde se i zamonašio. Svu imovinu nasleđenu od roditelja kao sin jedinac, posle njihove smrti je podelio siromašnima.

Nekadašnjem vlasniku prodavnice ,,Obućina”, Svetozaru Sulejmanoviću iz Kraljeva, danas je rešenjem Agencije za restituciju ovaj prodajni prostor koji mu je nacionalizacijom oduzet 1958 godine,  vraćen u vlasništvo, što je i prvi slučaj restitucije u Kraljevu.
 
Kljucceve vraćenog lokala Sulejmanovichu uruccio je gradonačelnik Kraljeva Dragan Jovanović, rešenje o povraćaju imovine direktor  Agencije za restituciju područne jedinice Kragujevac, Beko Jovanović, a na oklon od Grada Kraljev uveličаnu staru fotografiju оvog dela grada.

,,Danas smo uručili pravosnažno i izvršno rešenje kojim se vraća lokal bivšim vlasnicima, a mi smo na ogromnom i kompleksnom zadatku jer je u pitanju ogromna imovina koja treba da se vrati posle 60-70 godina”, kazao je Jovanović.
 
,,Ima pohvala i pozitivnih reakcija pre svega iz Evropske unije i Vensan Dežer je pohvalio napredak Republike Srbije baš u oblasti imovinsko pravnih odnosa kroz rad Agencije za restituciju”, izjavio  je  Beko Jovanović.
 
On je objasnio novinarima da je povraćaj imovine pravno vrlo komplikovan, ali i da je u ovom poslu prioritetna saradnja sa lokalnim samoupravama.
 
,,Posle rada na restituciji dugom šest meseci, vraćena je imovina vlasnicima u vrednosti od 80 miliona evra na teritoriji čitave Republike Srbije, a na teritoriji koju pokriva naša područna jedinica od 52 opštine imamo oko 2.200 predmeta za restituciju”, rekao je Jovanović, dodajući da je struktura imovine koja se vraća, vrlo različita.
 
Prema rečima Svetozara Sulejmanovića, bivšeg, odnosno sadašnjeg vlasnika prodavnice ,,Obućina” u ulici Miloša Velikog u kojoj se godinama nalazi prodajno mesto Industrije ,,Obuće Beograd”, on će naredne tri godine naplaćivati zakup od  korisnika prostora, a zatim će ovim lokalom raspolagati po sopstvenom nahođenju.
 
,,Eto, dočekao sam da u 73 gopdini života dobijem svoj lokal koji mi je tadašnja država nacionalizovala 1958.godine, jer se navodno po povratku iz vojske iste godine, nisam bavio privatnim poslom. Danas mojoj sreći nema kraja, država je postupila pošteno i pravda je zadovoljena”, izjavio je Sulejmanović.

Golub Cvetković, zemljoradnik iz sela Podunavci na pola puta izmedju Kraljeva i Vrnjačke Banje, već dve i po godine brine o paru labudova na Podunavskim barama nedaleko od obale Zapadne Morave.

Od kako su ove ptice izabrale baš ovaj kraj za svoje stanište, Golub ih svakog dana hrani kukuruzom, rekavši da i kada odlete, jedan njegov, samo njima prepoznatljiv zvižduk dovoljan je da se pojave.

"Laza i Bisa, kako sam ih ja nazvao, dolaze samo kada ja zažviždim! Znaju da ih zovem na ručak koji ne propuštaju. Inače, Lazina sudbina nije laka. Bio je već jednom "oženjen" ženkom koja je stradala od hica iz lovačke puške. Sve do prošle godine ovde je živeo sam i jedino se sa mnom družio", priča Golub.

On kaže da je i Laza bio ranjen čim se pojavio na ovim barama. Dramlijama iz puške izrešetana mu je jedna noga, ostala izbušena, ali je labud prezdravio.

Sudbinu usamljenog labuda promenio je dolazak jedanestočlanog jata ovih ptica na Podunavske bare. Prema rečima naseg sagovornika koji je pratio celu situaciju, Laza im se odmah pridružio. Ipak, kada se jato pripremalo za odlazak iz ovog područja, najlepšu labudicu sa kojom se najviše zbližio, izabrao je za svoju saputnicu.

"Neverovatno je bilo gledati kako svi labudovi odleću, a Laza bukvalno izvlači Bisu iz jata i dovodi je baš ovde, na mesto gde ih ja uvek hranim", objašnjava Golub dok dve prelepe bele ptice plutaju ispred njega, zaranjajući glavu u vodu kako bi pojele bačeni kukuruz.

Ljudi su umešali svoje prste i kada je reč o Lazinom i Bisinom potomstvu. Labudica je izlegla tri jaja i na njima nepomično ležala čitavih osamdeset sedam dana. Samo jednom je prišla bari da se napije vode i neko ih je ukrao!

"Tužno je bilo gledati ovaj prizor. Laza joj je u kljunu nosio bačeni kukuruz da je nahrani. A, onda, neko je samo poharao gnezdo. Posle ovoga je snela još dva jaja. Opet je ležala na njima neko vreme, ali su bila prazna, neoplodjena", objašnjava Golub.

Cvetković nam je kazao da mesečno potroši oko 15 kilograma kukuruza na hranjenje labudova.

"Znate, i ja sam u teškoj materijalnoj situaciji, a retko ko može da razume da galebovima bacam hranu. Ima ljudi koji mi poklone kukuruz, nešto ja izvadim iz mog ambara, i snalazim se. Za Lazu i Bisu mora da ima. Želim samo da ih niko ne dira, i da jednog dana Podunavskim barama zaplove mali labudovi, njihovi ptići", zaključio je Golub.

Napuštajući Podunavske bare, setismo se i porekla njihovog naziva. Ovde su nekada u jatima sletali vrapci dolazeći iz Podunavlja, po čemu su bare i dobile ime. Sve u svemu potpuno ptičja priča.

Oвог левог, не познајем

Радош Муња је био обичан човек, радник, мученик и стваралац. Поникао из Гледићког краја и у град дошао трбухом за крухом. Ту је рабаџијао док није стекао  нешто мало новца. Купио је мали Фиатов камиончић, носивости једне и по тоне. Са њим је даље, наставио да превози робу краљевачким улицама. Стекао је нешто иметка, купио кућу, једну, па њу продао и после купио другу, већу и на бољем месту. Стекао је и нешто мало пензије.

Са људима је био улепо, увек спремам на разговор, смех, шалу...,И дружио се више са нама млађима, него са својом генерацијом. Нама из комшилука,  често је доносио по теглу меда из његовог пчелињака, тек онако, пажње ради.

Током рата, још као дечак, односио је у Гледићке планине по нешто хране, хлеба, сланине... За четнике, свакако... Других , тада у Србији није ни било. Можда би и друге хранио! Aли , ови су били тада једина војска у Србији, а у његовом крају  свакако – једини.

Они други су на власт дошли после рата. И као и дугим случајевима Радош је проглашен непријатељем, сарадником четника, ненародним елементом ...

Било  како било, тек Радош је одлежао пар година робије. Ни крив ни дужан, за шта - за ништа… . Уз пут су му додали и коју отежавајућу околност више,  јер ето,  није се кајао због својих дечачких поступака.

И као што то  у таквим случајевима бива, за њега више није било места у нормалном животу. Остао је сам, без помоћи и наде да у новом систему има места и за њега. Сналазио се  како је сам умео, мучио се , преживљавао... И тако до краја живота.

Комунисте није волео! Али,  као честит човек  никада није ни помишљао да иде корак даље. Није их ни мрзео...

Како да их мрзи, кад је и у својој фамилији имао истакнуте функционере, комунисте, али опет честите људе?  Игром случаја, брат из фамилије му је догурао до председника општине. Касније и до министра здравља. За разлику од њега, овај је могао да се школује, заврши медицину, напредује, да догура до високих положаја. И оставио је трага у граду Краљеву!  У његовом крају, посебно...

Радош је остао да живи у свом свету. Био је поносан, што је неко из његове фамилије, догурао, тако далеко. Опет, није му било драго што је брат био на оној ''линији'' која је њега , ни кривог ни дужног  послала на робију.

Како се време мењало, Радош је сваким даном  живео за дан када ће његова правда победити. Пад комунизма, доживео је  као своју победу!

Победа демократије или ''демократије'' није могла да прође без паљења папира, захвалница, књига са комунистичким, идеолошким , предзнаком. Празнили су се рафови библиотека, ормари у јавним предузећима и установама - пунили се контејнери са књигама, Титовим бистама.. Ново време, тражило је и нове књиге.

На једној таквој гомили одбачене литературе, случајно нађох малу, црвену књигу са насловом ''Кад нам је Тито био гост'' – кратка монографија са гомилом црно белих фотографија које илуструју,  укупно три посете Тита  Краљеву. И на једној од њих, Тито се срдачно рукује са Радошевим братом, председником општине краљевачке.

Упитан , да ли познаје ону двојицу са фотографије, Радош се  најпре замисли, почеша  по густој кокоравој коси, развуче лице у кисео осмех и показа прстом на Тита.
,,Овај ми је познат“ !
Затим, премести прст на део фотограгије са ликом његовог брата.
,,А овај што се рукује са овим  што ми је познат, њега први пут видим”, изговори и прасну у смех.

На његовом лицу, није било мржње ни према једном  ни према другом са слике. Такав је био Радош, звани Муња.

Ministar kulture Srbije Bratislav Petković je u Narodnom muzeju u Kraljevu otvorio 21. Žički duhovni sabor "Preobraženje 2012".
Ministar Petković je citirajući Nadeždu Petrović  rekao da "ako budemo svoji, bićemo i svetski", pozivajući da se sledi primer svetlih predaka koji su gradili Žiču i prilikom te gradnje uspeli da ostanu svoji, a ne samo puka kopija Vizantije.
Prve večeri Sabora koji traje do 19. avgusta, kada će u trpezariji manastira Žiča pesniku Gojku Djogu biti uručeno pesničko priznanje "Žička hrisovulja", otvorena je izložba radova članova Društva umetnika "Zograf".

Počela je i jedna izložba ikona, a muzička grupa "Beogradska čaglija" je prve večeri održala koncert duhovne muzike i muzike s Kosova.

Zahvaljujući upornosti i maštovitosti investicioni potez našeg sugrađanina Ratka Draškovića-

Raleta, kojim je na jednom svom delu ukroćena Žička reka i stavljena "u službu" čoveka,

prvenstveno kupača, u ovim vrelim danima dobio je svoje jasne konture. Na viru koji je

pregradjen uz upotrebu bagera, cementa, kamena sa obala reke, ljudske i nadljudske snage,

našli su se tokom vikenda  prvi kupači, meštani zaseoka Reka i manji broj Ratkovih

prijatelja. Novi vir, u sklopu koga će raditi i kafe bar, nalazi se između Ratkovog vira i

Modrika, koji su preko leta česta meta kupača.    
Meštani Reke su sa odobravanjem pozdravili jednu ovakvu ideju i korak koji je civilizacija

napravila prema njihovom kraju.
"Žička kapija", kako će se vir ubuduće zvati, nalazi se u predivnom ambijentu i zasigurno će

brzo postati atraktivno kupalište i sastajalište Kraljevčana koji žele da izbegnu gradsku

žegu i potraže utočište na čistim seoskim rekama.
"Imam još planova do finalnog uređenja objekta i kupališta, ali to ćemo ostaviti za

kasnije", kaže nam vlasnik "Žičke kapije" Ratko Dragićević.