Ово је прича о човеку који је вољом, интелектом и уверењима, базирајући се на техничким достигнућима свога доба и визионарству које је носио у себи променио токове историје за свој народ. А како ниједна целина не постоји сама за себе, померио точак историје и за друге. Позив Генерала Де Гола од 18. јуна 1940, пре 70. година је акт који је имао за циљ да избрише француски пораз у брзом рату и поврати наду у победу и препород једне земље. Последњи радови и наступи историчара су нам омогућили да јасније и ослобођено примеса државничког романтизма сагледамо и биографска и аутобиографска дела.

                 Маршал Петен, један од прослављених француских генерала из Првог Светског Рата и највиши рангирани официр француске војске, добио је задужење од победничке Немачке да оснује владу у неокупираном делу Француске, јужно од Лоаре, са седиштем у Вишију. Слично задужење је на Балкану дато Милану Недићу и такозваној влади спаса. 17. јуна 1940, маршал Петен преко радија објављује да формира владу са циљем да спаси шта се спасти може и да себе као жртву ставља на олтар отаџбине.

                За то време у Лондону, Шарл Де Гол, са чином коњичког генерал - мајора који је носио само 3 дана у „брзом рату“ док је очајнички покушавао да са закаснелом француском тенковском армијом заустави немачке панцере код Абвила, по задатку који је добио од владе из Бордоа као секретар министарства одбране задужен за везе са британском империјом схвата да је тренутак да оствари своје младалачке снове и да баш он у том моменту, сазнавши за Петенов став треба да настави борбу ослањајући се на једину слободну земљу у окупираној Европи, Велику Британију. БиБиСи му широм отвара врата јер је британцима који сами носе терет рата против Хитлера у том периоду, свака помоћ добродошла. Акција Барбароса још није била започела и Совјети су били везани срамотним споразумом о ненападању са Хитлеровом Немачком. И не само они него и све сателитске партије под велом Коминтерне. Једини зрачак наде је Де Голов познаник из међуратног периода, пуковник Драгољуб Дража Михаиловић који је 13. маја на Балкану, на Равној Гори развио барјак слободе и почео у највећем ратном метежу и издаји са организацијом патриотских снага под девизом : Са вером у Бога за Краља и Отаџбину !

               Прави први радио позив који је сачуван у архивама датира од 22. јуна. Између мита и легенде, радио јављање од 19. јуна стоји у Де Головим мемоарима, али није јавно изговорено, већ само припремљено за јављање, јер се ради неслагања Черчила и Де Гола од самог почетка, објављивање током 3 дана отказало. Де Гол је тај детаљ у својим мемоарима објаснио тако што је текст за објављивање био спреман и да није дошло до неслагања био би јавно објављен, тако да је за њега намера била исто што и учињено.

                По очевој страни, од 16-ог века се помињу Де Голи са југа Бургундије. Припадали су одорском племству које своје име носи по одећи или одори којом су се препознавали државни чиновници у то доба. Фамилија се преселила у Париз средином 18-ог века. По мајчиној страни, Шарл Де Гол је потицао из фламанске породице Мајо преко које је имао широке родбинске везе по Европи : МекКартане у Ирској, Флеминге у Шкотској и Колбе у Немачкој. По традицији са мајчине стране, она је пред порођај отишла за Лил где јој је фамилија живела да се породи, тако да је Шарл Де Гол рођен у Лилу. Током првог Светског Рата бива заробљен од стране немачких трупа и у својим размишљањима током заробљеништва долази до „сазнања“ да ће у будућности имати државничку, квази месијанску улогу у држави. Пре Другог Светског рата, Де Гол је био врло активан у десничарској организацији „ Аксион Франсез“ из које је успео касније да ишчупа и привуче себи током рата неке значајне чланове. У истом периоду упознаје јавност са својим гледањима на развитак модерне армије развијајући идеју, у то доба несхватљиву о професионалној војсци која је нашла мало позитивног одјека у јавности сем код чланова Аксион Франсез, Шарла Мораса и Жака Банвила. У тој књизи, Де Гол заступа  теорију о значају механизације и механичких јединица, али запоставља растући значај авијације што умањује интерес за његово дело. Под патронатом Аксион Франсез организује низ предавања на Сорбони средином тридесетих година и тесно је везан са десним монархистичким круговима са којима дели политичко мишљење да су чврсти режими бољи од парламентарних. Чудан је био спој Де Голових размишљања и ставова. Традиционално монархиста и националиста, близак Морасу ипак је у младости био под утицајем пуковника Мејера, официра јеврејског порекла и блиског Дрејфузарском кругу , као и неконформистичких покрета попут „ Дух“ или католичких левичарских организација. Биографи су пронашли да је у раној младости, пре Првог Светског Рата пратио митинге социјалисте Жореса у Лилу. Његове ставове о професионализацији војске је у новинама побијао вођа француских социјалиста тридесетих година Леон Блум плашећи се употребе истих противу радничке класе што је Де Гол касније и признао као могућност. Та личност у своје име одлучује да се супростави моћној немачкој армади и схвативши значај средстава комуникација свога времена, радио мреже, баш онолико колико није схватио значај авијације, преплављује Француску радио порукама, прво лично, а касније уз помоћ сарадника који су почели да пристижу у ту оазу слободе у Европи и да се организују у борби противу фашизма. Черчил га је прећутно признавао и прихватао, али је настављао да игра на две столице све док Петен није ушао у директну сарадњу са окупатором. Видимо да је Черчил у комлексности европске ситуације привилеговајући интерес Велике Британије сличну политику водио на свим пољима. И на Балкану је подржавао оба покрета отпора, а пропаганда коју је Де Гол знао да користи знали су и југословенски комунисти па су себи, на пример приписали борбе и победе против Немаца у Шапцу 23.01.1941 и Смедереву 12.02.1941. Де Гол је са своје стране имао много проблема са Рузвелтом који га није у почетку признавао и вешто га је избегавао, јер је сматрао да је нелигитиман начин на који се Де Гол прокламовао вођом слободне Француске, без избора и подршке француских странака и институција. Де Гол није имао средстава да организује борбу и успео је почетком четрдесетих да убеди Черчила да Велика Британија финансијски помогне борбу слобдних Француза, али да се та средства третирају као дуг , а не неповратна помоћ што би бацило љагу на интегритет покрета. Тражио је од Черчила и гаранцију да ће француске колоније после рата остати у саставу Француске Републике. Черчил је пристао. Де Гол тада шаље мисије по Африци и колонијалне трупе постепено приступају Слободној Француској. Још један детаљ који је сметао Рузвелту јер је био против колонијалног система и његовог даљег одржавања, а имао је у окружењу Беле Куће и саветнике из Француске који су се позивали на Де Голову прошлост и блискост са Морасом, а човека описивали као „ диктатора почетника“. Лична нетрпељивост де Гола и Рузвелта се огледала и у кратким реченицама које су путем посредника упућивали један другоме, а закачињали успут и Черчила : „ Он је фанатик и и поседује све карактеристике диктатора“ говорио је Рузвелт за Де Гола, нашта је исти увраћао „ Рузвелт је луд, а Черчил је гангстер“

            Данас знамо да је историја дала за право Де Голу и да је успео не само да спасе Француску већ и да је уведе на страну победничких сила и да јој врати један део старе славе. Оно што је за нас значајно у лику и делу овог великана двадесетог века је да је за живота одбијао да прими у посету Француској југословенског диктатора Броза и да га је сматрао  одговорним за убиство Драгољуба Драже Михаиловића, Де Головог познаника. Тај дух бунта и слободе који је Де Гол поседовао и делио скоро да је нестао из политичког живота на светској сцени. Ипак, скоро на годишњицу позива од 18-ог јуна, Доминик Де Вилпен, бивши Први Министар Француске је основао нову политичку странку, Покрет Солидарна Република који се на политичкој шаховници налази у десном центру, а идеолошки заступа и наставља идеје Голизма.

               Да не заборавим у пролазу да питам Милутина шта он то мисли о Де Голу, Рузвелту и Черчилу ! „ Политика великих земаља се заснива на издаји малих земаља и великих принципа, синко ! „, намигну ми у пролазу Милутин.

Драган ПАЈОВИЋ

Са париских тротоара, неког јуна текуће 2010

Иако је такозвана мушка тема, фудбал је одавно превазишао границе интересовања мушког рода и добио статус социјалне теме која са сваким великим такмичењем истрчи у јавности и засени остале догађаје. Ко и зашто воли фудбал ?

               270 милиона играча аматера и професионалаца, од којих је 26 милиона жена и девојака поседују фудбалску лиценцу спорта коме су британци с краја 19-ог века поставили правила, а као велика колонијална сила с лакоћом га извезли широм света. Поред поменутих играча у клубовима бар пола милијарде их „ пика „ лопту, фудбал, крпењачу, ту надувану округлу, сферасту ротациону кожну округлину или већ шта се нађе. Успех фудбала лежи у простим правилима игре и малим финансијским средствима потребним за бављење овим спортом или разонодом. Зачеци фудбала су нађени у средњовековној игри „ Сула“ или „ Шула „ која се од 12-ог века  играла у крајевима западне Европе и чији је циљ био да се округласта ствар пренесе свим средствима са једног краја села на други или са краја пољане на други крај пољане. Забава простог народа у феудалном периоду окупљала је све способне момке и људе једног села који су се такмичили са другим селом да пренесу лопту, рукама или ногама до одређене црте. Као таква је опстала до средине 19-ог века, а и данас постоји и негује се у својој примитивној форми. Од средине 19-ог века, са индустријализацијом и смањењем просторних разлика навике и  обичаји крајева се сусрећу и преплићу па дају и нове идеје и Сула еволуира у два смера, игру ногама која се још у том периоду зове дриблинг јер један играч са лоптом, ногама треба да стигне до одређене линије и рагби у коме је дозвољено играти и рукама и ногама. Дриблинг брзо прераста у Пасинг када играчи схватају да је лакше и продуктивније додати лопту унапред слободном саиграчу него сам трчати са њом преко целог терена и заморити се, а под утицајем енглеске аристократије постаје игра која се игра ногама, то јест фудбал или сокер у својој северноамеричкој верзији. Енглеска аристократија високих школа Кембриџа и Оксфорда поставља правила игре и извози је по колонијама од којих је једна и Јужна Африка у којој се фудбал играо од 1869. године у провинцији Наталу, а игра се и данас на 19-ом Светском Првенству под патронатом Фифе, која је основана у Паризу 1904. године, годину дана после оснивања Четничке организације у Србији.

Док седим у неком од краљевачких  кафића и испијам кафу коју ми дневни буџет дозвољава имам прилике  да на широком екрану гледам благодети  и насмејана лица припадника нација напредних економија. Остаје ми сан  да једнога дана крадом уђем у неку од тих земаља и покажем им „ Њихова Бога „, јер и ја бих знао да уживам као они, само да ми се укаже прилика. Дотле, јер сан на јави се потхрањује сликама и причама, објаснићу друштву како се стварају милиони и на који се начин ужива. У пролазу ћу да ижицам једно пиће од оног ирваса што стално блеји око стола у нади да му подарим осмех и потапшем га по рамену. А запад мене чека... „ Јевропо, еве ме ! „ 

      Дневно  радно време у Француској је 8 часова. Почиње да се ради у 9 ујутру до 13, пауза за ручак од сат времена и од 14 до 18 часова када се радни дан завршава. Пре и после тога је слободно време. Да не заборавим да вам кажем да вам треба сат до сат и по да дођете на радно место и исто толико да се са радног места вратите. Устали сте око 7 часова, спремили се и доручковали, ако сте брзи и у 9 сте на радном месту и милине божије, након 8 сати ефективног рада и повратка до куће, ако нико не штрајкује тога дана стижете орни око 19 часова и 30. Само сте 12 часова били ван куће и ево вас поново у слатком дому. И тако из дана у дан. Док путујете до и са радног места, мислите на колегу који је изабрао да живи чак у предграђу Лиона и да сваког јутра ТеЖеВеом за 2 часа преброди ( иако брзи воз није брод ) 500 км да би радио у познатој фирми која боље плаћа у Паризу само да би му кирија била јефтинија и да би уживао у миру и благостању које пружа Ронска долина, традиционално гастрономска средина или онај други колега који мисли да је Србија далеко предграђе Париза јер онај Србин Миша из техничке службе сваког јутра долази бициклом на посао.

У предграђу Париза, у месту Вилнев Сен Жорж, државни амблем, застава Француске је скинута са зграде Општине и спаљена у ноћи након што је Алжир изгубио уводну фудбалску утакмицу на 19. Светском Првенству у фудбалу, а на исто место је постављена застава стране државе, Алжира. Чин се није догодио одмах после утакмице и није повезан са фудбалом већ се ради о антифранцуском деликту, по речима директора кабинета председника општине.  На почетку последње пријатељске фудбалске утакмице између репрезентација Француске и Алжира у Марсељу, француска химна, Марсељеза је извиждана. Нереди у предграђима Париза, Лиона, Стразбура, Лила, Марсеља и других градова током којих су на стотине аутомобила запаљени, а групе момака се сукобљавају са специјалним снагама француске полиције и жандармеријом се зову побуне у француским медијима, иначе сради се о делатностима  урбане гериле. Од 2005. године, такозване побуне су све  чешће и организованије и попримиле су аспекте масовног незадовољства и супростављања власти од стране, углавном једне социјалне групе, Француза чији су родитељи страног порекла. Неразумевање и недовољан дијалог су основни разлози сукоба је општеприхватљиво мишљење у Француској. Да ли је стварно тако ?

Пара докси су свакодневница Париза. Гламур и блинг-блинг на једној страни, глад и борба за живот на другој. Блинг - блинг је кованица настала од доласка Саркозија на место председника Француске Републике. За неупућене, пуно име и презиме француског председника је Никола, Павле, Стефан САРКОЖИ де НАЂИ БОЧА. Порекло, мађарска пушта и околина Балатона. Блинговање је звук који се чује док џогира булоњском шумом, а долази од сатова, ланаца, ланчића и наруквица којима се кити као влашка млада. Улазак света у еру глобализације и светска финансијска криза су само видљиви делић ајсберга чија је маса пропорционално једнака армији несрећних. О глобализацији и кризи ћемо накнадно из простог разлога што времена имамо и сувише за тако "лепе" теме које ће нас надживети пошто више нису у питању кризни финансијски удари као 1929. или 1973. већ  ледено доба економије из које хомус глобаликус и поред сазнања о фуцију, каку, даксу или дау џонсу неће изаћи до следећег отопљења.