Свети Сава

Pођен je 1175. године као најмлађи син Стефана Немање, великог жупана српског. На крштењу је добио име Растко. Од младости га је припремао за владарску улогу, па му је, док је стасао, дао на управу Хум. Но, политичка улога младоме Растку није много лежала на души. Он је имао веће замисли и друкчије животне тежње. Као и сваки велики дух који превазилази тренутне улоге, млади Растко је више размишљао о делима која превазилазе привременост, о делима која су вечна, блиска Богу. У томе му је промисао Божји помогао, шаљући светогорске калуђере на двор његова оца Стефана Немање. Они су га упутали у тајне Божје и омогућили му да се у потпуности преда Богу. То је било и остварено Растковим бекством у Свету Гору. Тамо је научио да стоји пред лицем Божјим у правој истини и да живот испитује у свој његовој озбиљности. Ту се припремао за оно духовно служење Богу и српском народу. Овде се Растко монаши и постаје Сава. Но, само по себи се разуме, да му је та духовна видовитост омогућила да помогне своме брату краљу Стефану у државотворном послу. Добивши самосталност Српске православне цркве 1219. године, он је одмах организовао црквени живот на корист Цркве и народа. Ударио је темеље просвете уопште, а црквене посебно, проповедајући веру и морал засноване на Библији. У несложну младу српску државу уносио је мир.. Браћу Вукана и Стефана лично је измирио. Ту исту младу српску државу успео је да одбрани од спољних непријатеља, али не снагом војске, него" снагом своје вере и тактичне и озбиљне личности. ( Два пута је одлазио на Гроб Господњи. Подизао је манастире. Најзначајнији му је онај који је /подигао заједно са својим оцем Стефаном Немањом - Хиландар. После је и самог оца приволео да се посвети монашком животу и довео га у Свету Гору да ту проведе своје последње дане угађајући Богу. Сам Свети Сава се преставио у Господу 12/25. јануара 1236. године у Трнову у Бугарској. Ту је на повратку са Гроба Господњег служио Свету литургију а брзо после тога преминуо. Одатле му је тело пренесено у Србију, у манастир Милешево. Било би природно очекивати да се, што се тела тиче, ту заврши биографија Светог Саве. Али, после његове смрти дело му је све више расло у српском народу. Његово име је постајало симбол иације и свега онога што она у себи носи као велике вредности. Вера, култура, историја - добијали су изглед светосавља. Што је више расла потреба за политичком слободом, све више је име Светог Саве почело блистати као путоказ у борби за ослобођење од Турака. Због тога су његове мошти 1594. године Турци спалили на Врачару, мислећи да ће тако успети да униште утицај Светога Саве на вољу српског народа за ослобођењем. Но, после тога, он је за Српски народ постао не само Светац светлији него раније него и духовни ујединитељ свих Срба окупљених око Христа и Божје правде. Он је савршени Србин према којем меримо и своју оданост према Богу, истини и Православној цркви.

Окружен, у оно време, најпробранијим учитељима, однегован родитељском пажњом и љубављу, припремљен је да пред његовим очима пукну видици сопствених духовних могућности. У додиру са светогорским монасима он ће увидети колико су његови претходни учитељи били недорасли у духовности, јер нису били у стању да му, као ови светогорски познаваоци душе, одговоре на она вечита питања: ко сам, откуда сам, зашто сам ту и куда идем? За Светога Саву је све друго споредно: и његово порекло (аристократско), и. могућност лаког живота, и земаљска слава. Он се не мири са јефтиним вредностима, јер непрестано осећа призив Божји на дела достојна великих изабраника. И отићи ће, управо побећи, од могућности лаког живота, од људских слабости. Он бежи на утакмицу духовних атлета, јер верује да се једино тамо изводе прави и непролазни чинови. Све оно што му дух заробљава, он превазилази истинским ослушкивањем присуства Божјег у свету и животу сваког појединца.

На врлетима Свете Горе челичио је своју вољу и учвршћивао свој ум и савест у православљу. Тамо је градио лик испосника и слуге Божјег који је научио да воли своје ближње као самог себе, а Бога више него своје родитеље, више него самог себе. Ту лежи драж његове личности. Зато Свети Сава привлачи и многе наше савременике који као да су физички зазидани непробојним бетоном, а

духовно заробљени чаролијама телевизије, заглупујућом музиком и јефтиним умотворинама. Нема трајног задовољства, али се наш савременик тешко одлучује на мушку храброст да победи ту духовну млитавост и да ослободи свој дух сазнањем да сваки човек има своју вечну лепоту и трајну вредност у лепоти и величанству Бога, свога Творца. Ту лепоту је монах Сава исклесао у себи - умножавајући своје таленте пред Богом и пред људима.

Свети Сава је зато постао симбол српске нације. Он је оплеменио душу Србије врлинама изворног Хришћанства са Истока, које је он проповедао на разумљив начин, и тако је настао посебан вид православља - наше светосавље. Научио је свој народ шта је то љубав, мирење, праштање, знање, истинољубље, част, достојанство. Све то што је учинио у оплемењивању српске народне душе не припада једино српском народу, него ризници свеколике Цркве Божје.

У сваком поколењу Свети Сава се јавља као жеђ за истином, као истрајан борац за „отворене очи", као усмеривач наших духовних стремљења и мили духовни отац, под чијим окриљем очекујемо ведру и поштену будућност.

Основне преокупације човекова духа једнако се јављају у време Светога Саве и у наше време. Свети Сава се у своје време одазвао Божјем изазову -да би победио време и ограниченост и отворио пут својим потомцима који жуде за правим духовним вредностима, очуваним у светињи Цркве Христове, у Православљу. Он нас је охрабрио за напорну трку до победе. Он нас је на први начин увео у ред крштених и просвећених народа. Зато и носимо његов благослов све дотле док смо крштени и просвећени његовом православном вером.